Sve je počelo pozivom. Nakon deset dana dobili smo termin za intervju u firmi Codebehind d.o.o., koja se bavi razvojem softvera i softverskih rešenja. Intervju je bio zakazan za petak, u dva sata poslepodne. Kao da gužve u beogradskom saobraćaju ne čine dovoljne prepreke mi smo istraživali Novi Beograd još pola sata u potrazi za firmom. Ali, bilo je i više nego vredno.

Liftom smo se popeli do sedišta firme, gde nas je toplo dočekao suvlasnik i direktor firme Miroslav Ninković, koji je bio sagovornik tog dana. Kroz uređene hodnike i staklene prostorije prošli smo do njegove kancelarije. Bili smo spremni da saznamo više.

Kao student FON-a, Miroslav je često obilazio neke evropske prestonice kroz ekskurzije i posete porodici. To ga je veoma interesovalo i držalo mu pažnju neko vreme, dok nije shvatio da su sva ta putovanja prekratka. Želeo je da oseti sve gradove iz drugog ugla, da oseti život u njima; hteo je da zna koji lokali imaju najbolju hranu, da zna gde može da izađe i kakav je osećaj  buditi se svakog jutra u tom gradu i ići na posao. Dok je razmišljao o tome, ukazala mu se prilika. Pričao je sa drugom koji je tad bio član studentske organizacije AIESEC gde je u toku bila jedna od kampanji  za stručne plaćene prakse u inostranstvu, gde se studentu na određeni period obezbeđuje posao u nekoj od firmi u stranoj zemlji u željenoj oblasti. To je bila idealna prilika za Miroslava da iskusi ono što je želeo i da stekne nova znanja. Želeo je da ide negde gde može da uči i zato se odlučio za IT praksu u Briselu. Na ovo jednogodišnje putovanje je krenuo sa određenim očekivanjima: očekivao je više zaposlenih programera u firmi, seniora od koga će moći da uči, razvijene projekte kao po dogovoru... Međutim, kada je došao situacija je bila potpuno drugačija.  Jedina osoba od koje je Miroslav mogao da uči je iz te firme otišla 7 dana pre njegovog dolaska. Svi projekti su bili u planu, ali nije bilo zaposlenih koji će da ih razvijaju.

Miroslav je imao izbor. Hoće li se vratiti kući i izaći iz ove neplanirane situacije ili će je prihvatiti i prilagoditi joj se? Odlučio je da ostane i uskoro je saznao da je firmi potrebno još ljudi i da on može da pomogne. Nazvao je svog druga Nikolu koji je u tom momentu isto tražio takvu priliku, i predložio mu da se prijavi za istu. Ipak, postojale su ideje, a samo oni su imali znanje. Iskoristili su šansu da prvi put grade nešto od samog početka, od nule. Naravno, bio je to veliki izazov. Ali gledajući na to danas – projekat koji su Nikola i Miroslav započeli i realizovali je nakon nekoliko godina predstavljao najveću vrednost za tu firmu. Kada je Miroslav video svoj uticaj kroz rezultat koji je postigao, nikad nakon toga nije prihvatao da bude samo deo nečega, nekog projekta, već je sve počinjao od nule. Naučio je da samo tako može videti svoj trud u krajnjem rezultatu.

Mnogo je više to bilo od samog posla. Tu je i život u stranoj zemlji, ljudi, svakodnevno snalaženje u nepoznatom. Imao je tu sreću da je u tom momentu u Briselu bilo mnogo stranih studenata koji su upravo isto to radili. Svi su radili u različitim firmama, svi su dolazili iz različitih delova sveta, sa različitih kontinenata, svi su imali različite navike i kulture, ali svi su prolazili kroz isto. I to ih je združilo. Vreme van posla su koristili na druženja, igranje fudbala i na još putovanja. Bez obzira na platu koju je Miroslav tada primao, on je imao uslova za odličan provod. Putovali su po Evropi, išli su u Holandiju, Španiju, Nemačku, nekad i više puta na isto mesto, i jeste – veća je mogućnost to uraditi iz Belgije nego iz Srbije, ali za to je bio potreban samo jedan odlazak iz zemlje koji je otvorio nova vrata. Uz sve te prijatelje nije samo putovao, već je upoznao svet u malom. Čuo je različita iskustva ljudi, video je šta znači biti vredan i radan, raditi po 9 časova dnevno i shvatati to normalnim – kao što i jeste, video je kakav je život bez negativnosti i barijera. Slušao je tuđe želje i ideje, i nijednom nije čuo „ja bih ovo, ali ne mogu“.  I to je i usvojio od njih i time poslužio kao primer kada se vratio u Srbiju. Još jedna od najvažnijih stvari stečenih tokom perioda provedenog na praksi je samopouzdanje. Otišao je u drugu zemlju, gde se priča drugi jezik. Malo toga mu je bilo poznato, a opet – uspeo je da se snađe i nije uopšte bilo strašno kao što je zamišljao. Ako to može, može i mnogo više. I to ga je ohrabrilo za kasnije postupke u životu.

Kako je njegovo iskustvo teklo dalje? 
Firma je ponudila da se praksa produži za još godinu dana, za oba praktikanta, ali oni su da dođu kući i iz belgijske firme rade isti posao za njih. Nakon nekog vremena, shvatili su da im to ne pruža ništa što oni sami sebi ne mogu da pruže ako osnuju svoju firmu. I to su i uradili. Tada, 2010. godine je osnovana firma Codebehindi do danas ima zdrav i uspešan rast. Osnovana je uz pomoć kontakata stečenih u Belgiji, i da te prakse nije bilo – ova firma danas ne bi postojala. Sa prethodnim poslodavcem su ostali u kontaktu i nastavili su da učestvuju u njihovim projektima. Nikola je napustio Codebehind i osnovao svoju firmu takođe uz pomoć poznanika iz vremena provedenih u Belgiji, i danas je uspešno vodi.

Razloga zbog kojih se Miroslav vratio u Srbiju je mnogo. Način na koji se razgovara u našoj zemlji, ponaša, toplina doma i sam osećaj pripadnosti je mnogo važan. Nigde drugde se neće osećati kao kod kuće. Ovde su porodica i prijatelji čekali na njega, dok će se u tuđoj zemlji uvek osećati kao stranac, bez obzira na vreme provedeno tamo. Još jedan od razloga je bila tadašnja kampanja koja mu se zadžala u mislima. Naglašena svrha prakse i odlaska je bilo znanje i iskustvo stečeno u inostranstvu koje će se povratkom u Srbiju preneti dalje. I smatrao je da je to jedna od njegovih dužnosti, da vrati zemlji u istoj meri u kojoj je ona njemu pružila. I vraća joj svakodnevno. Može da kaže da su zaposleni u njegovoj firmi dovoljno sigurni da se žene, dobijaju decu, uzimaju kredite i donose neke važne životne odluke. I tako doprinosi našoj zemlji, ulepšava okruženje kreiranjem zdrave radne sredine gde svako može da radi na sebi, i da se oseti ispunjenim. Jeste, u inostranstvu su možda bolji uslovi za život, krediti i plate su bolje, ali kao što je Miroslav rekao : „Nećemo ostaviti našu porodicu, kakva god da je, i otići u potragu za drugom“.

Njegov savet za omladinu, bez obzira na to da li svoju budućnost vide u našoj ili stranoj zemlji je da nikada u istoriji sveta znanje nije bilo potrebnije nego sada. Došli smo do granice u razvoju gde nisu dovoljni samo mehanički radnici, već su potrebni ljudi koji znaju da razmišljaju i rade. Sve što se pomera unapred danas iziskuje znanje. A čini se da je stvorena takva klima u zemlji da znanje ne vredi, a upravo je suprotno. I postoji mnogo ljudi koji mogu svojim primerom to da dokažu, a o njima se ne priča. Treba ulagati u sebe, u svoje znanje, šta god da se radi treba da se radi što bolje i što profesionalnije. Neke industrijske grane ne mogu da opstanu zbog nedostatka ljudi. Svetu su potrebni ljudi sa mnogo znanja, ko god želi da bude u nečemu dobar, mora da radi na sebi. Kada budemo imali primenljivo znanje, ništa nas neće zaustaviti da kreiramo i biramo okruženje u kojem želimo da živimo i radimo, a ne da se žalimo na njega.

I jedan od primera je Miroslav.