Studentima je novac potreban za knjige, hranu, ispite, pa i razonodu. Ako nisu na budžetu, onda plaćaju i školarinu. A ako ne studiraju u rodnom mestu onda plaćaju i stanarinu. Ukoliko njihovi roditelji treba da izdržavaju još jedno ili više dece, često je dodatni izvor prihoda neophodan.

Stipendije ili studentski krediti nisu svima dostupni, pa se neki studenti odluče da sami sebi pumpaju budžet tako što će se zaposliti. Na sreću studenata koji se obrazuju da postanu budući programeri ili drugi IT radnici, njima nije toliko teško da nađu posao u industriji koja je u ekspanziji, ali se odluka o tome da li da rade ili ne svodi na to da li je važnije vreme koje posvećuju fakultetu ili novac, praktično znanje i iskustvo.

Zato smo razgovarali sa fakultetima na kojima se obrazuje IT kadar, kompanijama koje ih zapošljavaju i samim studentima o tome da li oni misle da je odluka o paralelnom studiranju i poslu dobra ideja i šta ona nosi sa sobom.

Kada ITevci počinju da rade?

 

Sasvim očekivano, većina fakulteta ne raspolaže podacima o tome koliko njihovih studenata radi, ali su mogli da daju neke procene.

Na Matematičkom fakultetu u Beogradu cene da oko 15-30 odsto studenata osnovnih studija i više od 50 odsto studenata master studija na informatičkom smeru (možda čak i do 75 odsto) radi tokom studija, na Prirodno-matemtičkom fakultetu u Kragujevcu radi oko 80 odsto studenata IV godine koji su zaposleni u softverskim kompanijama ili na projektima koje pronalaze putem interneta, dok na Fakultetu tehničkih nauka u Čačku od svih studenata radi oko 10 odsto, s tim da su najviše angažovani studenti informacionih tehnologija i to već od treće godine.

 

Situaciju na Prirodno-matematičkom fakultetu u Novom Sadu, koja se preslikava i na generalno stanje stvari, objašnjava prof. dr Miloš Racković, koji vodi IT sektor na ovom fakultetu:

Mi imamo nekoliko kategorija studenta koji rade i studiraju u isto vreme i te kategorije se razlikuju u odnosu na to na kom nivou i koliko uspešno ti pojedinci studiraju. Postoje oni koji su se zaposlili i ne može da se kaže da su redovni studenti jer im nije prioritet da završe fakultet. Na masteru ima najviše onih koji i rade i studiraju, pa možda malo oduže. Tada ima predmeta koji se slušaju blokovski i subotom, što im olakšava da završe studije.

Nimalo čudno, po svedočenju i fakulteta i kompanija koje zapošljavaju studente, studenti se najčešće odlučuju da rade na završnim godinama ili postdiplomskim studijama jer tada već raspolažu potrebnim stručnim znanjima. Pored toga što poseduju znanje, studentima je često i fakultetska obaveza da pred kraj studija obave stručnu praksu. Upravo to govore i na Prirodno-matematičkom fakultetu u Kragujevcu:

Studenti Instituta za matematiku i informatiku Prirodno-matematičkog fakulteta u Kragujevcu najčešće počinju da rade već nakon odslušane III godine studija. Prema rečima predstavnika različitih kompanija oni do tada ovladaju svim tehnologijama koje su im neophodne da se za manje od dve nedelje uključe na bilo koji projekat i postanu operativni. Na letnjem raspustu nakon III godine studenti su dužni da obave i obaveznu stručnu praksu, gde većina po prvi put dolazi u kontakt sa privredom i tada, najčešće, počinje i njihovo radno angažovanje.

 Kompanije su saglasne s tim da je kraj studiranja idealno vreme da se teorijsko znanje upotpuni praktičnim iskustvom. TNation, Nordeus, msg global solutions i msgNETCONOMY zapošljavaju ljude koji su na završnim godinama ili master studijama. Uglavnom su to studenti IT fakulteta i viših škola — ETF, FON, MATF, RAF, FTN, Elektronski fakultet u Nišu, ICT, VIŠER, a ima i onih sa Političkih nauka, Filološkog, Filozofskog, Ekonomskog fakulteta, itd. U nekim slučajevima kompanije među svoje zaposlene primaju i mlađe studente, pa tako iz firmi msg global solutions i msgNETCONOMY kažu:

U izuzetnim slučajevima kroz Top Talent program angažujemo studente i ranije, ukoliko prepoznamo njihovu želju i spremnost da budu deo tima i potencijal da se razvijaju kroz rad sa nama. Angažovanje u nekom ranijem periodu donosi studentima priliku da se bolje upoznaju sa realnim poslovnim okruženjem i shvate šta je ono što ih najviše interesuje, a različiti pravci našeg programa pružaju im priliku da istraže čitav spektar mogućnosti. Mlađim studentima takođe pružamo priliku da saznaju nešto više o oblastima kojima se bave kolege i svakodnevnom radu u našem timu kroz tronedeljni program prakse, koji je, za razliku od Top Talent programa, tip neplaćenog angažmana.

 

Šta o zapošljavanju misle na fakultetima?

Kada fakultete pitate kakav je njihov stav po pitanju zapošljavanja studenata dok još uvek sede u amfiteatrima, u njihovim odgovorima se jasno prepoznaje dvojaka dimenzija problema. O tome na beogradskom Matematičkom fakultetu kažu:

Sa jedne strane fakultet razume specifičnost okolnosti u kojima se nalaze mladi ljudi, kojima se ukazuje prilika da se zaposle i da samostalno obezbeđuju svoju egzistenciju, a što nije lako propustiti. Međutim, s druge strane preovladava stav da za posao (posebno u oblasti IT-a) uvek ima vremena, a da ono što se propusti na studijama, najčešće više nikada ne može da se nadoknadi na jednako temeljan i širok način.

Slično mišljenje vlada i na kragujevačkom PMF-u, gde kažu da su studenti koji rade i studiraju realnost, ali da ih ipak zbog opasnosti da će zbog posla odustati od studija ne podstiču da prihvataju stalne poslove sa punim radnim vremenom. O rizicima prihvatanja posla govore i na čačanskom Fakultetu tehničkih nauka. Prema njihovim rečima, dešava se da studenti ne mogu da usklade svoje obaveze, naročito na završnim godinama studija (kada zbog posla najčešće i napuštju studije), jer poslovno angažovanje sa punim radnim vremenom „usporava“ završavanje fakulteta.

 „Usporavanje“ završavanja fakulteta o kome se govori ogleda se u zapostavljanju obaveza na fakultetu, obnavljanju godine ili napuštanju studija. Podataka o broju ovakvih ishoda nema, ali sa fakulteta govore o utisku koji su stekli tokom godina:

Praktično svi studenti master studija koji ne završe svoje studije odustaju upravo zato što ne mogu da ispune sve obaveze i na poslu i na fakultetu. Studenti osnovnih studija odustaju zbog posla uglavnom posle II ili III godine studiranja. Često to budu studenti kojima ne ide loše, ali ne mogu da uklope sve obaveze.

A utisak je i da kada dođe do izbora između napuštanja fakulteta ili napuštanja posla, najčešće ispašta fakultet:

Zbog preopterećenosti poslom, veliki broj studenata više puta obnavlja IV godinu, a ređe se odlučuju da odustanu od rada i posvete se završetku studija. Studenti najčešće ne napuštaju studije tako što se formalno ispisuju sa Fakulteta, već jednostavno prestanu da ispunjavaju obaveze i polažu ispite. Formalni status uglavnom rešavaju tako što traže mirovanje studija ili obnavljaju godinu.

Situaciju ne olakšava to što angažman u kompanijama uglavnom podrazumeva puno radno vreme. Ipak, iz kompanija nas uveravaju da ono može da bude fleksibilno i da su otvoreni za dogovore. Jedna od kompanija koja aktivno zapošljava studente, Nordeus, o tome kaže:

Svi naši zaposleni, kao i praktikanti, uglavnom rade puno radno vreme, odnosno 40 sati nedeljno, s tim što je radno vreme fleksibilno i u velikoj meri prilagodljivo obavezama i preferencijama zaposlenog. Recimo, kada se desi da neko ima obaveze na fakultetu, on ili ona mogu da bez problema da odu sa posla ranije, odnosno dođu kasnije, i potpuno prilagode svoje radno vreme obavezama na fakultetu ili privatnom životu.

 Ono što takođe pomaže su i neograničeni dani odmora koje naši zaposleni mogu da koriste shodno svojim potrebama, kao i ciljevima i očekivanjima na radnom mestu, i u dogovoru sa svojim liderom. Imali smo nekoliko situacija u kojima su zaposleni radili skraćeno, recimo četiri dana u nedelji, ili šest sati dnevno, zbog trenutnih obaveza na fakultetu.

 Kompanije čak eksplicitno govore da ne podržavaju napuštanje fakulteta. Tako iz već pomenutih msg global solutionsa i msgNETCONOMYa ističu:

Smatramo da je veoma važno završiti fakultet, pa samim tim imamo razumevanja za fakultetske obaveze i dodatno motivišemo zaposlene da ulože vreme i trud u formalnu edukaciju. Statistika radi u našu korist, pa možemo da kažemo da naše kolege osnovne studije završavaju u roku, što dokazuje i mnogo slatkiša u kancelariji u periodu odbrane diplomskih radova.

 

Da li fakulteti izlaze u susret zaposlenim studentima?

S druge strane, niko ne poriče da nalaženje posla za vreme studija olakšava i skraćuje proces zapošljavanja kada jednom studije privedu kraju. Na tu temu, prof. dr Rade Doroslovački, dekan novosadskog Fakulteta tehničkih nauka govori:

Ono što nam je poznato jeste da naši studenti odlaze na praksu u kompanije koje su iznikle iz Fakulteta tehničkih nauka i dobijaju veoma visoke stipendije, što im omogućava kvalitetan život, a istovremeno pripremu da čim završe Fakultet budu osposobljeni za rad u tim kompanijama. Time se izbegava vremenski period čekanja na zaposlenje od trenutka diplomiranja naših inženjera do trenutka kada u punoj meri svojim radom mogu da doprinose kompanijama.

 Zanimljivo je i zapažanje sa kragujevačkog PMF-a koje se tiče toga koliko poslodavci vrednuju diplome i podstiču usavršavanje zaposlenih:

Naše iskustvo sa kompanijama u tom pogledu nije loše, ali to ne znači da svi zaposleni studenti imaju razumevanje od strane poslodavaca. Podrška poslodavaca se uglavnom ogleda u tome što mogu da dobiju slobodan dan ili da izađu sa posla kada je potrebno da ispune neku obavezu na fakultetu. Pozitivna stvar je to što su neki od studenata uslovljeni diplomom da bi mogli da napreduju unutar kompanije, ali to, na žalost, nije čest slučaj.

 Naravno, iako često nisu u mogućnosti da studente na osnovnim studijama posebno tretiraju, fakulteti smatraju da izlaze u susret studentima koji rade koliko god mogu. I na beogradskom i na kragujevačkom PMF-u se predavanja i ispiti za master ili studente IV godine uglavnom odvijaju u popodnevnim terminima ili vikendom, dok za one na osnovnim studijama osim mogućnosti da se oko ispunjavanja predispitnih obaveza dogovore s profesorima ne postoji poseban program ni na jednom od kontaktiranih fakulteta.

Naš fakultet nema generalnu politiku prema zaposlenim studentima u smislu da student može da se prijavi kao zaposlen, pa da očekuje neke olakšice zbog toga. U novom zakonu se pominju studenti koji rade, ali još uvek nije stupila na snagu primena tih odredbi, dok se jasno ne utvrdi na šta se tačno mislilo. Ukoliko je neko na osnovnim studijama budžetski student, ne bi ni trebalo da bude zaposlen. To znači da studentima ostaje da se eventualno dogovaraju pojedinačno sa profesorima kod kojih polažu ispite za svaki ispit pojedinačno.

Profesor Racković dodaje i da se oko nedolaženja na nastavu (makar parcijalno) može postići dogovor jer najčešće nije neophodno biti na kompletnoj nastavi, ali da svaki student mora da polaže sve predispitne obaveze (testove). Problem je što se ti testovi često održavaju u sklopu redovne nastave (na vežbama). Samim tim nije jednostavno omogućiti studentima koji rade posebne uslove. On IT studentima savetuje da se ne zapošljavaju u ranoj fazi osnovnih studija, već da čekaju stručne prakse i da preko firme u kojoj rade praksu dobiju stipendiju ili delimično zapošljavanje (sa nepuniom radnim vremenom).

 Osim obavezne stručne prakse, još jedan od načina da se zaposlenim studentima izađe u susret su završni radovi koje studenti mogu da izaberu da obave u kompaniji u kojoj su trenutno zaposleni:

Završni rad i projektni zadatak koji predstavlja praktični deo završnog rada se mogu izabrati tako da studenti koriste tehnologije i bave se problemima/poslovima koje inače rade na radnom mestu. Od studenata se traži da problem i rešenje uobliče tako da pored privrednih ispune i akademske standarde, ali se trudimo da im ne namećemo uvođenje potpuno nepoznatih tehnologija i metodologija, osim ukoliko sami ne žele da dodatno prošire svoja znanja.

 

Šta kažu studenti?

Podrazumevalo se da ćemo želeti da saznamo kako izgleda situacija iz ugla studenata. Zbog objektivnosti, sagovornike smo tražili i među onima koji trenutno rade i studiraju, ali i među onima koji rade na svojim projektima ili su završili fakultete i zamenili svog poslodavca iz doba studiranja.

 Baš kao što su posvedočile kompanije i fakulteti, većina njih je počela da radi pred kraj studija, ali nema recepta po kom su tražili/dobili poslove. Neki su pratili oglase za prakse, neki za poslove, drugi su do prvog angažmana došli preko sajmova zapošljavanja, platformi za freelance ili prijatelja.

 Kompanije ne preteruju ni kada kažu da imaju razumevanja za ljude koji imaju obaveze van posla. Niko se ne iznenađuje ako neko u timu studira, poslodavci daju slobodne dane, a negde čak i vreme koje provode u firmi studenti mogu da iskoriste za spremanje ispita. Tako Rastko Suknjaja, softver developer iz Nordeusa i student signala i sistema na Elektrotehniškom fakultetu, gde je trenutno između treće i četvrte godine, kaže da nema prolem ni sa jednom stranom:

Ljudi na poslu imaju dosta razumevanja, pogotovo jer su veoma dobro upoznati sa situacijom zato što nisam jedini koji je još uvek na faksu. Zapravo je iznenađujuće koliki je broj ljudi koji su došli u firmu dok su još uvek bili studenti. S obzirom na to da mi prisustvo na predavanjima nije obavezno, a ispiti su uglavnom pismeni ni nema neke naročite potrebe za razumevanjem od strane profesora. Odradiš domaće i laboratrijske vežbe, spremiš ispit i to je to.

 Međutim, za razumevanje koje vlada na fakultetu mišljenja su podeljena. Postoje situacije gde profesori i ne znaju da student radi i one gde se od studenata očekuje da su radno angažovani. Ali i one gde su na fakultetu mišljenja da student treba da studira. Dejan Srećković, nekadašnji FTN-ovac s diplomom poštanskog saobraćaja i telekomunikacija koji je za vreme studija radio u First Beat Media kao Senior Media Buyer i Quality Assurance Specialist, a sada je sistem administrator u NIS Gazprom Neftu, to objašnjava rečima:

Profesori su bili mišljenja (čast izuzecima) da ako mi se radi radim, a ako studiram da ne smem da izostajem sa predavanja (koja su suvoparna, dosadna i često se svode na čitanje onoga što piše u knjizi bez primera, objašnjenja i zadataka). Za to vreme, poslodavac je uvek bio voljan da da slobodan dan, neplaćeno, pomeri smenu i slično uz punu podršku formalnom obrazovanju.

 

Motivacija

Nije teško za pogoditi ni zašto studenti žele da rade. Među našim sagovornicima ponavljaju se reči novac, izazov, praksa… S tim da su novac i iskustvo gotovo uvek na vrhu liste razloga. Novac jer se za vreme studija suočavaju sa velikim troškovima — školarine, knjige, hrana, ispiti… A iskustvo jer se neminovno zahteva čim se bace u potragu za poslom.

 

Nikola Jovičić, master student Računarskog fakulteta koji trenutno radi na poziciji inženjera mašinskog učenja, objašnjava svoju motivaciju:

Iskustvo i keš definitivno dosta olakšavaju život, pogotovo ako kao student možeš da nađeš part time opciju. Iskustvo je važno zbog kasnijeg pronalaska posla (+ možeš da vidiš da li ti se uopšte sviđa određena grana IT-a), a rekao bih da je novac dobra nuspojava rada tokom faksa. Naravno, skroz je kul da nešto radiš i bez naknade ako ti je zanimljivo/korisno.

 

Dejan je pronalaskom prvog posla još dok je studirao želeo da se dokaže:

Izazov mi je bio da dokažem sebi da mogu više od drugih i da uspešno mogu i da studiram i radim. Novac mi je bio potreban za sve ono što nije osnovno jer sam kao i svako „dete” imao sve što mi je potrebno, ali želeo sam više i želeo sam da pomognem roditeljima… Kasnije i da vozim bolji auto, živim u boljim uslovima i stvorim sebi neki prostor da ne moram da razmisljam o novcu, bar ne svakodnevno.

 

Dejan takođe spada i u onu struju koja je mišljenja da nije dobila dovoljno praktičnog znanja na fakultetu:

Na fakultetu sam uglavnom dobijao teorijsko znanje, a i ono je bilo diskutabilno jer se učilo iz 20 godina strarih knjiga od profesora koji uglavnom ne prate nove tehnologije. A telekomunikacije, pa i sam IT, su ipak oblasti gde se svaki dan, čitav život uči. Na fakultetu sam naučio da učim, da razmišljam, da se snađem, da znam gde nešto mogu da naučim, a posao mi je omogućio da to i primenim i dokažem sebi da je taj princip dobar.

 

No, ne ulaze svi tako proračunato u proces traženja posla. Rastko je, na primer, to više video kao prirodan tok stvari:

Takmičio sam se iz programiranja celu srednju školu i među tom grupom ljudi su stalno kružile priče o starijim takmičarima koji su na praksi ili na poslu u poznatim softverskim kompanijama. Tako da je postojao nekakav peer pressure među ljudima kojima sam bio okružen da se krene u potragu za praksom kada smo krenuli na faks.

 Ima i onih koji se opredele da samostalno pokrenu posao da ne bi bili odgovorni nikome drugome osim sebi. Branislav Vajagić, apsolvent na mehatronici na FTN-u zato danas samostalno razvija uređaj za merenje protoka i pritiska rashladne tečnosti:

Imao sam želju da radim i imao sam znanja, ali se nisam zaposlio kod nekoga jer tada nemaš privileguju da odustaneš od posla i da ne trpiš nikakve posledice. Odnosno, ukoliko mi posao ne uspe mogu da se vratim studiranju, ukoliko mi studiranjene ne uspe mogu da se posvetim poslu. Imam alternativu u svakom slučaju. Ako posle godinu dana propadne posao, imam odakle da nastavim.

 

Branislav ističe još jedan zanimljiv razlog za potragu za poslom:

Stipendije nije lako dobiti jer je na velikom fakultetu kakav je FTN teško imati bolji prosek na zahtevnijim smerovima od onih studenata koji su na manje zahtevnim smerovima.

 Da nije sve u novcu i da ne ide sve glatko kada se student jednom zaposli govori Miloš Jokić, svršeni student računarstva i automatike novosadskog FTN-a koji sada stoji iza aplikacije Gradoid:

Hteo sam veću odgovornost, da radim zanimljivije, da radim s novim tehnologijama, istražujem, stvaram… Jednostavno sam hteo da se oprobam, da vidim koilko znam i da li mogu da uradim neki ozbiljan projekat. Ali sam se ipak mučio malo dok sam radio. Imao sam dosta rupa u znanju, što nije iskustvo učinilo lošim već me je nateralo da naučim još dosta toga.

 

Dobre i loše strane

Iz motivacije umnogome proizilaze i prednosti i mane paralelnog studiranja i rada sa punim radnim vremenom.

Pošto studentima posle četiri godine niko ne garantuje posao, njegovo traženje tek nakon studija iziskuje puno vremena. Od njih se traži iskustvo, a ukoliko nisu stekli praksu dok su studirali potrebno je da prođe više vremena pre nego što postanu deo industrije.

 Očigledna prednost je da ukoliko rade mogu da osete deo posla pre nego što završe studije i dobiju potrebna znanja, te vreme za koje mogu da odluče čime tačno žele da se bave i učine svoj CV bogatijim. U tom smislu Miloš govori:

Dok sam studirao nisam imao pojma šta sve postoji, kakvo je tržište programera… Znao sam jako malo o programerskim firmama i DMS mi je delovao primamljivo kao mesto gde npr. praviš softver za upravljanje distributivnom mrežom neke države, a nije bilo ništa npr. vezano za android, što mene zapravo najviše i zanima. U međuvremenu sam shvatio da mene ne zanima čisto programiranje, nego softverski inženjering.

 

Dobra strana je i što su zaposleni studenti okruženi ljudima koji znaju u praksi ono što se uči na fakultetima, pa uz malo sreće mogu da dobiju priliku da im kolege prenesu to znanje, kao i da upozanju ljude iz struke. Uz to ide i rad na proizvodima koji će koristiti drugi ljudi i uvid u celokupan proces njegovog razvoja i plasiranja.

Mane se ogledaju u tome što najčešće fakultet počne da trpi zbog posla, kvari se prosek, prolongira se studiranje… Rastko u tom smislu priznaje:

Fakultet mi više nije primaran fokus. Ali to je proračunata odluka. Znam gde želim da budem za pet do 10 godina što se znanja tiče i vidim da meni tu posao mnogo više pomaže nego fakultet.

 

A slično je i kod Branislava:

Jako je teško da vodiš sopstveni posao i da studiraš. Jedna stvar krene da trpi u nekom trenutku. To je i razlog zašto sam i dalje je apsolvent. Po 40 sati nedeljno je potrebno i za fakultet i za posao. Možda je moguće raditi 80 sati nedeljno, ali ne i biti produktivan sve vreme.

Svima ubedljivo najteže pada balansiranje između faksa i posla i organizacija vremena — manjak vremena za razonodu, rano ustajanje i sl.

Iznenađujuće je da se niko od sagovornika ne žali na stres i izgaranje. Nikola Ječmenica, student IV godine računarske tehnike i informatike na ETF-u koji je na part time praksi u RT-RK, to sumira kratko i jasno:

Nije stresno jer na mom fakultetu nisu obavezne vežbe ni predavanja, a bez njih mogu da spremim ispite.

 

Njegov kolega nešto je rečitiji:

Ponekad je stresno, ali se uglavnom trudim da sve shvatam kao igru i novi izazov. U trenucima kada je malo teže, dobra muzika i dobar san uz malo mašte su najbolji lek :).

 Dok Dejan smatra da je mnogo lakše da se izboriš s naporom uz pažljivo planiranje ispunjavanja obaveza:

Stres je bio povećan, ali u mom slučaju nije bio jako zamarajuć. Nije bilo toliko stresno zbog dobre organizacije, ali se stres povećao kada sam radio i studirao u inostranstvu gde nisam baš otvoreno mogao da kažem da radim, a obaveze su bile obimnije zbog dodatnih problema oko administracije, smeštaja, prevođenja i snalaženja u novoj sredini.

 Kada smo ga pitali da li bi savetovao studentima da se upuste u traženje posla, Dejan nam je rekao da je mišljenja da ne treba svi da rade u toku studija, ali oni koji ne žele da propuste da steknu iskustvo ne bi trebalo da gube vreme. Na isto pitanje Miloš se složio da studiranje i posao nije za sve, s tim da je posebno naglasio da nikome ne bi predložio ono što se stalno dešava, a to je da dođu do četvrte godine i onda se zaposle, osete pare i nikad ne završe studije. On se pita i koja je u tom slučaju poenta studiranja jer:

Može se proći i kurs programiranja na netu. Diploma ima svoj značaj i definitivno ima ljudi koji to cene i negde se ne možeš ni zaposliti bez nje, a ona utiče i na visinu plate i brzinu napredovanja.

 

Za kraj, one koji trenutno studiraju i rade pitali smo kako izgleda prosečan dan jednog zaposlenog studenta.

Veći deo radnog dana provodim na poslu, naravno, ali drugu polovinu dana imam za sebe i svoje aktivnosti. Uglavnom je to druženje s ljudima, neke sportske ili kreativne aktivnosti. Pošto mi predavanja nisu obavezna, u toku semestra odradim obavene laboratorijske vežbe i domće, a iako se trudim da redovno pratim gradivo najviše učim za vreme ispitnog roka.

 Ustajem oko pola osam. Spremanje za posao i doručak traju do oko pola sata, oko devet krecem na posao, oko deset sam u firmi. Tamo provedem pet sati (uključena je pauza za ručak), a oko četiri se vracam u dom gde odmaram narednih sat ili dva (to podrazumeva gledanje neke serije ili emisije na omiljenim YouTube kanalima). Uveče idem na terning – terentana ili mali fudbal rekretivno (van ispitog roka). U suprotnom bih spremao ispite, i oko ponoći idem da spavam.