Prostor, nameštaj i atmosfera podešeni su tako da radnike ne ometaju dok misle. Njihovo je samo da sede, pogleda prikovanih za monitore, prstiju za tastature. Ovako izgleda svakodnevna radna atmosfera u razvojnom centru „Majkrosofta“, u kome je zaposleno 42 mladih i ambicioznih informatičara.

Bili su najbolji đaci Matematičke gimnazije, vrhunski studenti Elektrotehničkog, Matematičkog ili Fakulteta organizacionih nauka, osvajači 10 medalja na matematičkim olimpijadama. A onda su, usred Beograda, našli posao kakav su mogli da zamisle u Silikonskoj dolini, na primer. Onoj pravoj, kod San Franciska.

- Pre pet godina, kada je otvoren razvojni centar, u njemu je radilo petoro ljudi - priča nam Milan Novaković, jedan od članova ovog tima. - Vremenom se tim uvećavao i sada nas ima 42. U jednom trenutku je 18 kolega otišlo da radi u američku centralu „Majkrosofta“, pa su na njihovo mesto došli novi ljudi. Stalno se podmlađujemo. Sada nam je prosečna starost 28 godina. Samo troje kolega prešlo je tridesetu.

A uspesi koje su ovi mladi genijalci postigli zatekli su i čelne ljude „Majkrosofta“. Tako je srpski razvojni centar, jedan od dvadesetak u svetu, dospeo u sam vrh - među četiri najbolja. Ljuti konkurenti su im kolege iz Indije, Kine i Izraela. Sve druge ostavili su za sobom.

- Radili smo komponente za najpoznatije svetske „Majkrosoft“ proizvode - objašnjava Milan Stojić, još jedan Milan u timu. - U Beogradu su nastali delovi „Vindouza 7“, „ofisa“ i SKL servera. Razvili smo tehnologiju prepoznavanja rukopisa za matematičke jednačine tako da ljudi mogu rukom da napišu jednačinu i nju će kompjuter prepoznati i uneti, bilo u „vordu“, programu za obradu teksta ili u nekoj drugoj aplikaciji koja može jednačinu i da izračuna.

Razvili su i alatke koje prepoznaju sedam evropskih jezika, i one su integrisane u „Vindouz 7“. Oni su tvorci i prepoznavača za rusku i srpsku ćirilicu.

Poslednje na čemu rade je usavršavanje programa za prepoznavanje jednačina. U jednostavnijoj formi, on već može besplatno da se koristi, ali uskoro će izaći verzija koja će napisanu matematičku jednačinu rešavati red po red. To će, kažu, biti velika pomoć u razumevanju gradiva i za đake i studente, ali i za nastavnike.

Ove mlade stručnjake, zagledane u brojke na ekranu, ne pitamo za platu, ali po odgovoru da bi ih samo profesionalni izazov mogao odvesti u inostranstvo, naslućujemo da je daleko od srpskog proseka.

- Zadovoljni smo poslom u Beogradu. Sedimo u nekoj maloj Srbiji, za svojim kompjuterom, i imamo mogućnost da makar malo menjamo svet - slažu se dvojica Milana. - Ono što izađe iz našeg centra koriste milioni ljudi na planeti.

A posao je, objašnjavaju, organizovan tako da se dobro vidi kada je neko uspešan i vredan. Takvi brzo i napreduju. Ali i te kako se vidi i kada neko zabušava. Mada, to se, kažu, retko dešava.

- Radio sam na fakultetu kao asistent jednu godinu. I tek posle tog iskustva video sam koliko je ovde sve drugačije - kaže Milan Novaković. - Ovde ne razmišljam da li je dotrajao kertridž za štampač ili o sličnim sitnicama. Kada dođeš, dobiješ sve uslove za rad. Bace te u vatru i puste da se snalaziš.

Slične su priče svih Milanovih kolega u razvojnom timu. Zadovoljni su poslom. Dok rade, zamišljeni su nad problemom koji rešavaju, a u pauzama nasmejani dok se odmaraju u sobi opremljenoj za relaksaciju.

Ne razmišljaju, tvrde, o promeni radnog mesta, jer im je to što su deo ovog elitnog tima, naglašavaju, i izazov i odgovornost.