Miriše tek zamešani malter. Iz kante uzima taze smesu kreča i peska i stavlja u fanglu. Mistrijom malter nanosi na opeku. To su njegovi prvi zidarski koraci u Građevinskoj školi na Zvezdari u Beogradu. Smer zidar – fasader. Sledeće godine zidaće, a pre nego što maturira malterisaće ozidane zidove. Ovaj zanat pod kožu mu se uvukao odmalena. Njegov deda bio je zidar. Đorđe Masalović iz Krupnja ima samo 15 godina i jedva čeka da završi školu i počne da radi. To sa osmehom i stidljivim pogledom, dok zveckaju zidarskim čekićima, potvrđuje njegovih deset drugara. Da, nije greška. U prvom razredu jedine škole u Srbiji koja obrazuje zidare – fasadere uči samo 11 đaka. Budući zidari uglavnom su iz unutrašnjosti. Odabrali su ovaj poziv jer ga vole. Privukli su ih stipendija, besplatan smeštaj i hrana, ali i zagarantovan posao kada dobiju diplomu. I dok se većina njihovih vršnjaka podsmeva zavarivačima, tesarima, molerima, a mnogi su ubeđeni da će to poljuljati prođu kod devojaka, Đorđe kratko komentariše: „Ja sam zidar i da kucnem u drvo sa devojkama nisam imao problema. Njima to ne smeta”.
Malom ali odabranom društvu školovanih zidara prve komšije na praktičnoj nastavi su tesari. Gotovo identična priča, samo što je njih više – 14. Do tesara 12 armirača. Na zadatku – izrada konzolne grede…
Ohrabruje saznanje da ovu školu upisuju deca koja žele da se bave građevinskim zanatima, ali zabrinjava to što je broj tih učenika mali.
– Navršeni osnovci sve ređe se opredeljuju za trogodišnja zanimanja građevinske struke. U 14 obrazovnih profila u celoj Srbiji od prvog do trećeg razreda ukupno je upisan 1 541 učenik. Školuje se 63 zidara, 33 tesara, 27 armirača, 29 hidrograđevinara, 15 staklorezaca... Među učenicima srednjih škola koje podučavaju đake za područje rada geodezija i građevinarstvo nema nijednog budućeg kamenoresca niti podopolagača – objašnjava Momir Andesilić, predsednik Zajednice građevinskih škola Srbije i direktor Građevinske škole u Beogradu.
Zanemarljiv je broj prvaka koji zalutaju u klupe Građevinske škole i oni ubrzo odustanu od učenja zanata. Ove godine, na primer, smer zidar – fasader upisalo je 14 učenika. Nisu stigli ni do polovine polugodišta, a trojica su se ispisala.
– Oni koji ostanu namereni da postanu dobri majstori do kraja školovanja ne gube stipendije. U školu dolaze sa dobrim uspehom, a iz nje izlaze sa vrlo dobrim i odličnim. Najbolja preporuka Građevinske je njena tradicija. Počela je da radi 1902. godine kao prva na Balkanu i treća u Evropi te vrste.
O kvalitetu obrazovanja koje deca ovde stiču govori delo građevinaca koji su bili angažovani da podignu toranj na Avali. Svi su bivši učenici ove škole. Od kada postoji iznedrila je 35 000 najpotrebnijih zanatlija u građevinarstvu. Radili su po celom svetu. Stigli su do Iraka, Kuvajta, a sa „Energoprojektom” i do Perua – podseća direktor Građevinske škole.
Dok godinama opada interesovanje za zanatima, na gradilištima rade priučeni majstori neobučeni za hodanje po skelama, a kamoli za zidanje. Prosečna starost srpskog građevinca je između 50 i 60 godina i ako se kadar ne podmladi preti nam nestajanje zanatlija i uvoz radne snage. Posebno kuburimo sa kvalitetnim zidarima i tesarima, kaže Goran Milovanović, tehnički direktor preduzeća „Ratko Mitrović – Dedinje”.
– Ranije su dobri zidari tradicionalno dolazili sa juga Srbije, a tesari iz Bosne. Danas ih nema. Za dobrog majstora otimaju se građevinske firme, a plata nije problem. Ko će da nasledi građevince kojima smo se svojevremeno ponosili – pita Milovanović.
Građevinska škola obezbeđuje kredite i stipendije za učenike koji se opredele za deficitarna zanimanja. U đačkim domovima Beograda rezervisano je 250 mesta za zanatlije. Firme koje sarađuju sa školom deci obezbeđuju markice za prevoz, nagrade za postignut uspeh, organizuju im praktičnu nastavu… U drugoj i trećoj godini 90 odsto učenika praksu pohađa u preduzećima u kojima se kasnije zapošljavaju.
– Predstavnici „Energoprojekta” sa kojima smo se nedavno sastali nisu krili da više cene i radije zapošljavaju školovane zanatlije koji su se mladi opredelili za građevinarstvo – komentariše Olivera Karanović, pomoćnica direktora Građevinske škole.
Dobri uslovi boravka i rada, stipendije, osiguran domski smeštaj i mogućnost zaposlenja ipak nisu dovoljni da privuku decu u trogodišnje smerove.
– Građevinarstvo nam je bilo dika. „Komgrap” je bio najjači u stambenoj izgradnji. Da se na trenutak izgubi ono što je „Komgrap” sazidao, nestalo bi pola Beograda. Firme su mahom privatizovane i promenile su delatnost, a majstore ćemo najverovatnije uvoziti iz Kine – objašnjava Andesilić.
Srbija se odavno ne može pohvaliti kvalitetnom radnom snagom. Imamo sporazum o detašmanu sa Nemačkom (vid poslovne saradnje između preduzeća iz jedne države koje na osnovu zaključenog ugovora sa preduzećem iz druge države izvodi radove u toj državi), ali ni trećinu od 2 800 radnika nismo poslali, jer ih nemamo dovoljno ni za sopstvene potrebe, kaže Goran Rodić, sekretar Odbora za građevinarstvo Privredne komore Srbije.
– U Kataru radi 150 naših inženjera i traži se još 400. Mladi nisu stasali, nedostaje im iskustvo, što je uslov da bi bili konkurenti. Posebno nam manjka operativa za kapitalne projekte, puteve, mostove, hidrocentrale – objašnjava Rodić.
Građevinski giganti vape za mladom i stručnom radnom snagom. Zavod za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja predlaže da Građevinska škola ponese titulu škole od nacionalnog značaja zato što obrazuje deficitarna zanimanja. Podaci Nacionalne službe za zapošljavanje mogu, međutim, stvoriti lažnu sliku da nezaposlenih zidara – fasadera ima mnogo. Jer na njenoj evidenciji njih je 887, a tu su i 83 molera, 64 podopolagača i 23 kamenoresca. Istovremeno poslodavci su ponudili zaposlenje za 70 zidara, 17 armirača, 13 molera i osam keramičara.
– Tačno je da se na birou nalaze mnogi zidari, tesari, armirači, ali oni su pretežno invalidi rada ili bivši radnici preduzeća u stečaju kojima su godina ili dve ostale do penzije. Sve su to stariji ljudi. Na drugoj strani u ovoj branši priučeni misle da mogu da rade. Zato se događa da padaju sa skele – kaže Andesilić.
To potvrđuje i Vera Božić-Trefalt, direktorka republičke Uprave za bezbednost i zdravlje na radu. Do 30. septembra u Srbiji je bilo 23 smrtne povrede na radu. Od toga u građevinarstvu kao visokorizičnoj delatnosti osam, tri u Beogradu.
– Nedovoljna stručnost, siva ekonomija u kojoj poslodavci nisu registrovani kao građevinska preduzeća, a bave se tim poslom i rad „na crno” u direktnoj su vezi sa povredama na gradilištu. Propisi su dobri, ali njihova primena nije na zavidnom nivou – ističe Božić-Trefalt.
Ni statistika ne ohrabruje. U Beogradu, poligonu polovine građevinskih radova u državi, od oko 36 000 radnika 5 000 je na plaćenom odsustvu, 8 000 nema povezan radni staž.
– Oni školovani usled krize i nedostatka posla odlaze da rade „na crno”. Takvih je oko 40 odsto. Za dnevnicu dobijaju između 20 i 50 evra, a rade od 10 do 12 sati. To im se više isplati nego da regularno na gradilištu u Beogradu za mesec dana zarade od 25.000 do 35.000 dinara. I poslodavcima među kojima su i strani više odgovara da na ruke daju novac i da nemaju drugih obaveza – kaže Miodrag Milović, predsednik sindikata radnika građevinarstva Beograda.
Izvor: Politika
